Ponekad se pitam odakle mi tolika moć da se vežem za sve što prođe kroz moj život, za svaki pogled, osmeh, omot od čokolade… Odakle mi želja da pamtim svaki detalj koji mi je izmamio smeh ili suze u nekom od davno prošlih dana? Najviše se plašim toga što, dok ovo pišem, mislim na samo jednu osobu koja se nije dugo zadržala u mom naručju ali je ipak tu biila dovoljno dugo da mi ostavi nekoliko detalja koje ću staviti u svoju kolekciju sećanja. Nekoliko desetina detalja, zapravo.I ne bi mi ova osobina toliko teško pala da mi se već duže vreme ne dešava da se vezujem za ljude mnogo jače i čvršće nego oni za mene. A to ume da zaboli, i to baš onda kada odlučiš da otvoriš onu fioku sećanja u potrazi za razlogom za osmeh i naiđeš na nešto što vas je davno vezalo i što sad nema nikakvo značenje. Osećaš da si vezan za to, dok je osobi sa druge strane svejedno. I u potrazi za osmehom, među gomilom ceduljica, omota čokolada i fotografija, naiđeš samo na bol.