[ Daily
]
11 Septembar, 2013 01:09
Volela bih da... (malo duži ali bilo bi mi veoma drago da pročitate)
Oči su mi bile zatvorene, ali sam i tako mogla stvoriti sliku mesta na kom sam se nalazila. Miris vlage, ustajalog vazduha, buđi, neravno vlažno tlo pod nogama i kap sa plafona na mom ramenu. Bosa stopala su osećala svaku nesavršenost poda od kamena (sivog, zamišljala sam), a i svaku drugu njegovu karakteristiku, pa oči za to nisu ni bile potrebne. Nakon treće kapi koja je završila pored uha odlučila sam da otvorim oči plašeći se da pogledam u plafon. Samo još njega nisam mogla obuhvatiti svojim čulima. Lagano sam pomerila kapke i razočarala se pogledom koji sam imala. Imala sam pogled na čist mrak, bez tračka svetlosti, pa sam par puta ponovila proces širenja kapaka ne bih li videla nešto. Uzalud. Ali nije samo tama ta koja je budila strah u meni, ni kapi, ni grubo tlo, bio je to i osećaj da u ovoj prostoriji ima još nešto. Pružila bih ruku ispred sebe kada bih mogla da je vidim i usmerim ka nečemu, umesto nje odlučila sam da u vazduhu pomeram samo prste. Da ste mogli da ih vidite podsećalo bi vas na skidanje zamišljene paučine sa istih. Čulom dodira sam, baš na prstima, osetila da su u vazduhu prisutne i velike čestice opasnosti. Imale su oblik depresije.
Pomislih kako želim svetlost po cenu toga i da vidim zastrašujući prizor pred sobom. Želim da vidim buđ i prljavštinu, ne samo da znam da je prisutna. U tom momentu se začuh oštar zvuk koji me je na momenat podsetio na radionicu mog oca, onda sam ugledala svetlos neonskih sijalica i bilo mi je jasno. Prejako svetlo je ogrebalo površinu mojih očiju i naglo ih zatvorilo uz zvuk nelagodnosti. Ubrzo skidajući palac i kažiprst sa oba oka, skupila sam hrabrosti da ponovo osmotrim okolinu koju sam maločas obuhvatila kratkim pogledom.
Bilo je baš onako kako sam zamišljala. Okruživali su me izbledeli zelenkasti zidovi, mada nisam bila sigurna odakle potiče ta boja primećivala sam da su veoma stari i oronuli. Ova zastrašujuće čudna soba imala je četiri ugla, ćoška iz kojih su se neravnomerno prostirale smeđe fleke. Posebno su mi privukla pažnju gvozdena vrata koja su stajala tačno ispred kao i velika kosa pukotina koja se pružala levo od mene, po gotovo celom zidu. Spustila sam glavu i videla kameni neravni pod. ''Slika kakvu sam zamišljala'' ponosno rekoh. Sebi.
Jer, baš kao što sam priželjkivala, nikoga više nije bilo u ovoj tišini. Ostalo je još samo plafon da proverim pre nego što odlučim šta mi je činiti. Lagano zabacivanje glave u nazad me je dovelo do saznanja da su kapi koje sam osećala na ramenu bile samo proizvod zarđalih i probušenih cevi koje su prekrivale ceo plafon. Osećala sam olakšanje jer je moj bolesni mozak zamišljao mrtvo razapeto telo devojke čija krv se sliva iz utrobe niz bledu ruku do mog ramena (proizvod gledanja bolesnih horora), ali je istovremeno od straha odbacivao to kao opciju. I to je rešeno. Red je da izađem odavde. Šta raditi sa vratima? Pođoh da se uhvatim za kvaku i pomislih u jednom momentu kako bi strašno bilo kada vrata ne bi mogla da se otvore i kada bih morala doživotno ostati ovde. Tada nestade u potpunosti i ostade samo gvozdena visoka ploča kao da kvaka nikada nije ni postojala. Od straha i zbunjenosti sam se ukočila.
A onda sam shvatila o čemu se radi. Neonske sijalice su se stvorile jer sam to poželela i o tome razmišljala. Nikoga pored mene nije bilo u sobi, jer sam tako želela. Pod je bio od sivog kamena, neravan i vlažan, samo zato što sam o njemu razmišljala na taj način i podsvesno želela da bude takav. I za kraj, kvake su nestale jer sam razmišljala u tom pravcu.
Znala sam kako da izađem odavde ali sam pre toga želela nešto da proverim. Počela sam da razmišljam o tome kako bih volela da su zidovi boje vode na Azurnoj obali, da umesto pukotine stoji naslikana palma, da je hladno tlo prekriveno vrelim peskom. Nisam bila iznenađena kada sam sve to najedanput ugledala i osetila u prethodno do smrti jezivoj prostoriji.
Vrata sam otvorila, uz glasnu škripu, ali bez većih problema. Jer sam želela tako.
Još jedan bljesak je povredio moje oči i, taman kada sam pomislila da me stotinke dele od navikavanja očiju na svetlost dana, osetih: miris jastuka, izgužvanu posteljinu, hladan talas vazduha i začuh alarm.
Nisam se probudila zbunjena, ispostavilo se da sanjam jer sam to priželjkivala. Razmišljala sam dobrih sat vremena o svemu, umotana u toplo ćebe, gledajući u plafon.
Osećala sam da napokon imam moć nad nečim. Nije to bila moć jedne od sestara serije ''Čari'' ali je u neku ruku bila magična. Samo moja. Mogla sam da upravljam stvarima, doduše uvek, ali tek sam sada to shvatila. Ne, nisam mogla pogledom da pomerim čašu ili da učinim da mi se stvori doručak u krevetu ali sam mogla da upravljam svojim osećanjima i mislima, da ih usmeravam i odlučujem da li će biti negativne ili pozitivne. Tamne ili svetle. Sive ili šarene.
Jutarnja kafa, oblačenje, spremanje knjiga. Razmišljala sam o tome kako želim danas da obujem svoje starke, plitke, asfalt-sive. Uzela sam ih i pertlajući završila obuvanje.
A onda sam sedela i govorila sebi: ''To je bilo lako. Klasičan primer kako da usmeriš svoj život u pravcu u kom želiš. Ustaneš i obuješ starke ukoliko ti se obuvaju.''
Imala sam moć da biram.
Tako je i sa svim ostalim stvarima. Želiš da se osećaš dobro? Razmišljaj pozitivno, poželi da se osećaš dobro, razmišljaj u tom pravcu. Izaberi dobro. Budi svoj heroj.
I kad nastupi taman period ti zamisli neonsku sijalicu, od kamena napravi nežni pesak. Osim ako ne želiš da neko vreme ostaneš u mraku, u tom slučaju zatvori oči i isključi svet. To ću razumeti jer ponekad je i najvećim herojima potreban odmor od sopstvenih super-moći.
[ Čekala je
]
10 Septembar, 2013 00:02
Čekala je (1. deo)
Tog jutra se probudila sa istim osećajem. Bacila je jastuk svom svojom jutarnjom snagom, kako onaj na kom je spavala tako i onaj veći koji je služio samo za grljenje tokom posebno depresivnih večeri. Do tog jutra je pazila da ne ustane na levu nogu, doslovno rečeno. Sama se smejala toj svojoj čudnoj navici. Ali ovo jutro je bilo po svoj prilici posebno, nije je interesovalo koje će stopalo prvo dodirnuti hladan parket ili koliko je sati bilo. Želela je samo da se taj osećaj više ne vraća. Pogledala je jastuke na podu i uzdahnula, prijao joj je njihov miris, omamljivao je svake večeri i smirivao na kraju krajeva. I bila im je zahvalna, mnogo su suza progutali i prećutali previše istopljene maskare po sebi, kao i prethodne večeri.
Pokušala je da se seti svega, to je bila još jedna od navika, svakog jutra je sumirala prethodni dan, svaku sitnicu koja je u njoj probudila bilo kakvu emociju.
Ništa drugo joj se nije motalo po glavi do jedne slike: on ispred nje, bašta lokalnog kafea, zvuci automobila, ulična svetla i pomalo neprijatan razogovor. I rečenica: ''Od sad treba da znaš da ne možeš baš sve stvari i probleme da rešavaš, nešto moraš da pustiš da ostane takvo kakvo je.''
Ne! Ako je išta u ovom životu mrzela onda su to bile situacije koje su samo tako lebdele u vazduhu nerešene i neobjašnjene. Kao i uvek, i tad joj je bilo potrebno rešenje, krajnja vrednost jednačine koja je predugo bila zbunjujuća, ali nije ga dobila, bar ne ono koje je očekivala.
*dva dana ranije*
Sedeli su na klupi, svi zajedno, popakovani kao sardine, zbijeni jedno uz drugo. Ko bi rekao da prosečna klupa može da izdrži sedmoro ljudi, ili još bolje, ko bi rekao da sedmoro ljudi može odlučiti da se spakuje na jednu klupu? Takve stvari im nisu bile strane, družili su se već dve godine bez prestanka i navikli su na međusobne lude ideje, na primer kao onda kada su odlučili da posle izlaska u klub uskoče u obližnji privatni bazen sa video nadzorom.
Sedeli su i grejali su se. Nisu bili navikli na takve temperature u avgustu, bilo je zastrašujuće videti svoj dah u letnjem vazduhu . Odjednom ona ustade i poče nervozno da šeta ispred klupe tek usput slušajući njihov razogovor o festivalu na koji planiraju otići. Nije mogla da razmišlja o tom festivalu kada je znala ko je bio u kafiću pored kog su maločas proleteli. Želela je da se oslobodi onoga što ju je već dugo vreme kopkalo i kvarilo san. Zašto joj se nije javljao toliko dugo?
Nije to klasično nejavljanje, da jeste ona ne bi pridavala tome veliku pažnju ali ovo je bilo nejavljanje posebne vrste. Svakog meseca je pričao sa njenim najboljim drugom o njoj, kako je, šta radi, da li bi želela da se pomiri sa njim... I svaki put kada bi saznala za taj razgovor naježila bi se kao onda kada ga je prvi put ugledala. Nije mogla prestati da razmišlja o njemu i rečima koje je rekao: ''Ona je bila najbolja devojka koju sam imao, uvek sam jedva čekao da se nađem sa njom i popričamo.'' I tad, u 23:47, osetila je leptiriće u stomaku jer su joj se opet te reči pojavile pred očima. Ali zašto nijednom nije razgovarao sa njom i njoj rekao sve to? Zašto se plašio kog đavola?
I ovoga puta ona je morala ispasti muško u celoj priči i prići mu. To će biti večeras. Osećala je.
Hodala je unakolo još nekoliko minuta pokušavajući da prikrije nervozu iako joj nije baš uspevalo, više je izgledalo da želi da je potisne sve do stopala koja su se užurbano pomerala po hladnom betonu. Uzdahnula je i zakoračila. Više nije osećala hladan vazduh već samo misli u svojoj glavi koje su najedanput dobile masu i bile su toliko teške da su bolele. Morala je da ih izbaci.
TO BE CONTINUED...
(Priča koju planiram da nastavim, komentarišite ukoliko vam se dopadne :) )
[ Daily
]
09 Septembar, 2013 22:38
Nedovoljno dobar tekst
Imaš želju za pisanjem, imaš želju za oslobađanjem od svega što te muči, svih dilema, dvoumljenja, tugovanja, imaš želju da kažeš nekome makar to bili samo pikseli. Imaš želju da neko zna i razume kako se osećaš a ne osuđuje. Ne govori ništa.
Previše toga treba da zapišeš, od previše stvari treba da se oslobodiš, previše treba da kažeš. A ne govoriš ništa jer kada dođe prilika za tako nešto ti postaješ nema lutka. Ukopan, prestravljen i izgubljen u svim dešavanjima i mislima.
I posle se pitam zašto niko ne shvata reči koje želim reći. Ono što me najviše koči je strah, svakako, ali strah od toga da nikoga ne interesuje šta imam da kažem. Čak i kada pomislim da je krajnje vreme da se oslobodim svega setim se da verovatno nikoga nije briga i da sve što imam da kažem zaslužuje da bude ignorisano, jer nisam dovoljno vredna pažnje.
A i ne želim nikoga da opterećujem i umaram svojim rečenicama. Prošle su par hiljada puta kroz moju glavu pa više nemam ni želju da ih izgovorim. Posle toliko razmišljanja o jednoj stvari i sam počinješ da gubiš utisak da je to pravi problem i da ima svrhe iznositi ga. Kada dođete do tog stadijuma, nema dalje, ili kažete sve pa kud’ puklo ili zadržite sve za sebe, kao ja na primer.
Imam previše materijala za pisanje ali sam uplašena.
Čega?
Da nisam dovoljno dobra za to. Da nisam dovoljno dobra.
Sve se vrti oko toga da nisam dovoljno dobra. Ni za šta.
[ On
]
16 Jul, 2013 15:13
Moje prokletstvo
Ponekad se pitam odakle mi tolika moć da se vežem za sve što prođe kroz moj život, za svaki pogled, osmeh, omot od čokolade… Odakle mi želja da pamtim svaki detalj koji mi je izmamio smeh ili suze u nekom od davno prošlih dana? Najviše se plašim toga što, dok ovo pišem, mislim na samo jednu osobu koja se nije dugo zadržala u mom naručju ali je ipak tu biila dovoljno dugo da mi ostavi nekoliko detalja koje ću staviti u svoju kolekciju sećanja. Nekoliko desetina detalja, zapravo.I ne bi mi ova osobina toliko teško pala da mi se već duže vreme ne dešava da se vezujem za ljude mnogo jače i čvršće nego oni za mene. A to ume da zaboli, i to baš onda kada odlučiš da otvoriš onu fioku sećanja u potrazi za razlogom za osmeh i naiđeš na nešto što vas je davno vezalo i što sad nema nikakvo značenje. Osećaš da si vezan za to, dok je osobi sa druge strane svejedno. I u potrazi za osmehom, među gomilom ceduljica, omota čokolada i fotografija, naiđeš samo na bol.
[ Daily
]
16 Jul, 2013 13:39
Oči govore
Pogledaj me u oči i znaćeš šta mi je na duši. Ali ne osuđuj to, suviše dugo je potiskivano i može uništiti sve oko sebe ukoliko podlegne čak i najmanjem pritisku...
[ On
]
15 Jul, 2013 13:55
Oslobađanje nepotrebnih misli iz arhive pod nazivom 'ON'
Tih par meseci su za mene predstavljali pravi
mali psihički pakao: od toga da mi je
samopouzadnje bilo u debelom minusu pa do
toga da sam ponovo sebe smatrala greškom.
Jednostavno je
bolela pomisao na to da sam se trudila toliko zbog nekoga koga nije bilo briga.
Prolazili su dani a ja sam ga ''zaboravljala'', bar su tako ljudi oko mene
mislili. Samo sam ja bila svesna toga da ću još dugo biti u ovom stadijumu, sve
dok ga petkom i subotom viđem na istom mestu, sa istim prelepim osmehom koji sada više nije imao nikakve veze sa mnom. I koliko god se ja trudila, pogled mi je često
završavao na njegovom malom ožiljku iznad oka i na dva identična ožiljka na
donjoj usni za koje je on imao ta simpatična objašnjenja koja su mi svaki put mogla izmamiti osmeh. (Igrao se filma ''Taxi'' sa drugarima u školi u 3. razredu i pao sa
poslužavnikom za užinu. Dva puta. :) )
Ali pravila sam se da me taj raskid nije toliko doticao jer sam znala da nije
ni trebalo da me dotiče, a u sebi sam se nekako cepala na komade iako se radilo
samo o 41 zajedničkom danu. Ne mogu to da objasnim.
Nosila sam masku da se ne vidi da me sve dotiče, i njegova kosa, ruke, oči, pa i njegovo društvo.
A tek ono kad umesto ''škola'' u poruci napiše ''čkola''. To je tako glupo ali
volela sam to samo zato što je on umeo to simpatično da izgovori kad smo
zajedno. A onda sam shvatila da je sve ovo što radim suludo...
''Okani se, čoveče, vrati se na početak. Vrati se na period kada si zapravo
mislila da ti je zabranjeno o njemu da razmišljaš jer ste vas dvoje u paru
neostvarivi. Ponovo ti je zabranjeno.''
I tako sam ja preživela tih par meseci posle raskida. Sebi sam zabranjivala da razmišljam o
njemu nazivajući to grehom, nemoralnim činom, pa sam ja, kao visoko moralna
osoba, izbegavala sve vrste misli... I zato sam volela da spavam. Mada, i tad se neretko u mojim snovima pojavljivao baš on i želja s njegove strane da se pomirimo.
Koliko god san smešno izgledao, svako delić njega me je pošteno izjeo svakog
jutra.
Pobrisala sam sve naše poruke, ''Biće mi
lakše''...
Izbrisala sam sve osim sećanja na neke lepe trenutke.
Prvi poljubac.
Prvi pravi čvrsti neću-još-da-te-pustim zagrljaj.
Prvi izlazak.
Prvo praćenje kući i šetnja uz razgovor.
Priča o ožiljcima.
Jedno veče u kafiću.
''Sad kad bih dolazio pre bih doneo gumene bombone'' poruku.
Prva zagrljena šetnja po gradu. I svaka seledeća zagrljena šetnja.
Poljubac kad me sretne, kad se nađemo, kad pomalo savije kolena i spusti se jer
sam niža, kad me gleda u oči, kad mi gleda u usne, kad šeta sa mnom svuda,
kad...
I tako ta sećanja i sad čuče negde u meni,
potiskujem ih, ne dam im da tako često dospeju u moju svest, ne dam im da
preovladaju iako bi želela.
A onda sam pogledala sve momke po kafiću i nijedan nije imao 'ono nešto' što je
toliko zračilo iz njega. Isto to sam uradila i u Gimnaziji i od svoje glave
dobila isti odgovor: ''Neće ti se više nikad niko sviđati kao on.''
I od tad svakog vikenda ista priča, spremam se ni za
koga, radujem se ničemu, očekujem ništa. Spremam se kao da imam za koga da se spremam a zapravo nemam, radujem se
susretu sa njim iako znam da ga neće ni biti a očekujem bar osmeh, ali umesto njega dobijem čašu laganog alkohola da me opusti...
